ZASTARELOST I PREKLUZIJA

Posted on Posted in Pravni blog

Zastarelost je  pravni institut koji označava zastarevanje odnosno neutuživost određenog prava usled nevršenja prava od strane njegovog titulara, odnosno zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. Koncept zastarelosti svojstven je svim granama prava, ali ni u jednom zakonu nije data striktna definicija pojma zastarelosti.

Iako ni jedan zakon ne daje striktnu definiciju zastarelosti, institut zastarelosti uređen je Zakonom o obligacionim odnosima, dok su rokovi zastarelosti regulisani i drugim zakonima, u zavisnosti od toga na koju se materiju odnose.

Kada se radi o zastarelosti potraživanja odnosno obaveze, Zakon o obligacionim odnosima propisuje da zastarelošću prestaje pravo na zahtev za ispunjenje obaveze, a zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze.[1]

Zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, osim ako zakonom nije drugačije propisano, a ukoliko se obaveza sastoji u nečinjenu, propuštanju ili trpljenju, zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je dužnik postupio suprotno obevezi.[2]

Prekluzija predstavlja institut građanskog prava koji podrazumeva da protek određenog roka za preduzimanje određene pravne radnje odnosno vršenje određenog prava povlači za sobom gubitak prava.

Upravo prekluzivni rokovi i rokovi zastarelosti izazivaju najviše nedoumica u praksi.

Za prekluzivne rokove se može reći da su procesnog karaktera, za razliku od rokova zastarelosti koji su materijalne prirode.

Zajednički element iz koga proizilaze oba instituta jeste nevršenje prava, odnosno, nevršenje prava u određenom roku, ali su razlike brojne:

  • Protekom prekluzivnih rokova određeno pravo se gubi u celini. S druge strane, protekom roka zastarelosti ne gasi se samo pravo u bukvalnom smislu reči, već titular subjektivnog gubi mogućnost  da putem suda zahteva prinudno ostvarenje svog prava – takvo pravo sada prelazi u prirodnu obligaciju (obligatio naturalis) što znači da ono i dalje egzistira, ali postaje neutuživo, tako da više ne uživa sudsku zaštitu.

Dakle, osnovna razlika između prekluzivnih rokova i rokova zastarelosti ogleda se u dejstvu proteka roka. Zastarelost se uvek odnosi na tražbena (obligaciona) prava, tačnije odnosi se na zahtev, a nikada na samo pravo, protekom roka zastarelosti gubi se pravo na zahtev, a ne samo pravo, tj. dužnik može trajno da uskrati dugovanu činidbu poveriocu kada rok zastarelosti nastupi.

Prekluzija se odnosi na pravne moći i kada god je vršenje jedne pravne moći vezano za rok, uvek se radi o prekluzivnom roku.

U tom smislu, ako nastupi zastarelost, a dužnik ispuni svoju obavezu, on neće imati mogućnost na povraćaj onoga što je dao, čak i ukoliko je bio u zabludi u pogledu ispunjenja zastarele obaveze tj. nije znao da je obaveza zastarela.[3]

  • Prekluzivni rokovi teku neprekidno, i za razliku od instrukcionih[4], propisani su zakonom, ali mogu da se zasnivaju i na sudskoj naredbi ili pravnom poslu.Rokovi zastarelosti su takođe propisani zakonom, i to zakonskom normom imperativne prirode, ali postoji mogućnost zastoja i prekida roka zastarelosti.

Zastoj zastarevanja podrazumeva vremenski period u okviru koga zastarelost ne teče usled okolnosti koje predviđa sam zakon, a nakon prestanka uzroka koji su doveli do zastoja rok se nastavlja, a proteklo vreme se uračunava u zakonom određeni rok zastarelosti.

Zakon o obligacionim odnosima propisuje da zastarevanje ne teče:

1) između bračnih drugova;

2) između roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo;

3) između štićenika i njegovog staraoca, kao i organa starateljstva, za vreme trajanja starateljstva i dok ne budu položeni računi;

4) zmeđu dva lica koja žive u vanbračnoj zajednici, dok ta zajednica postoji;

5) za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti;

6) u pogledu potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji zajedno sa njima žive, sve dok taj radni odnos traje;

7)za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze; [5]

Prekid zastarevanja podrazumeva situaciju koja nastaje radnjom poverioca ili dužnika, a ima za posledicu da se vreme koje je proteklo pre prekida ne računa u zakonom predviđeni rok za zastarelost, te rok počinje teći iznova posle prekida. Zastarevanje koje počinje teći iznova posle prekida, navršava se kad protekne onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto.

Na primer, zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug, kada poverilac podigne tužbu ili preduzme drugu radnju protiv dužnika pred sudom ili drugim organom.

  • Rok zastarelosti postoji samo ako je u zakonu izričito naglašeno da se radi o zastarelosti, a prekluzivni rok je uvek vezan za prestanak prava.

Rokovi zastarelosti su određeni imperativnom zakonskom normom i isti se ne mogu prolongirati ili skratiti sporazumom stranaka.

Zakon o obligacionim odnosima izričito propisuje da se pravnim poslom ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je određeno zakonom, niti se može odrediti da zastarelost neće teći neko vreme.[6]

Prekluzivni rokovi mogu biti subjektivni ( koji teku od dana saznanja za neku činjenicu ili okolnost) i objektivni (koji teku od nastanka nekog relevantnog događaja bez obzira kada je zainteresovano lice saznalo za za događaj).

  • Sud na prekluzivne rokove pazi ex officio, dok na rokove zastarelosti sud pazi samo po prigovoru stranke (dužnika).

Stranka ima mogućnost da odluči da li će se pozvati na rok zastarelosti. Ako odluči da ne istakne prigovor zastarelosti, iako je obaveza zastarela, ima mogućnost da se pisanim priznanjem zastarele obaveze odrekne od zastarelosti. Takvo pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od već nastale zastarelosti, a isto dejstvo ima i davanje zaloge ili drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje.[7]

Prekluzija  na primeru :

-Tužilac  je podneo sudu tužbu radi duga protiv tuženog-dužnika.U predmetnom sporu, sud je doneo presudu na osnovu rasprave kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca.Tuženi, nezadovoljan presudom, ima pravo na podnošenje žalbe u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.Kako je tuženi propustio da u roku od 8 dana uloži žalbu na presudu, on je prekludiran da takvu radnju preduzme, odnosno nastupio je gubitak prava na ulaganje pravnog leka.

-Tuženi je primio tužbu tužioca i na istu nije odgovorio u roku od 30 dana od dana prijema.Tuženi je prekludiran da podnese odgovor na tužbu nakon isteka ovog roka.Nastupila je prekluzija, a sud je usled toga doneo presudu zbog propuštanja.

Eventualno, tuženom stoji na raspolaganju predlog za vraćanje u pređašnje stanje kojim može da zahteva da se otklone posledice prekluzije te da se parnica vrati u fazu u kojoj je bila pre nego što je prekluzija nastupila, ali samo ako su razlozi za propuštanje bili “opravdani“. Razloge za propuštanje ceni sud, koji, shodno svojoj oceni, predlog za vraćanje u pređašnje stanje može da odbije, odbaci ili usvoji.

Zastarelost  na primeru :

Tužilac  je podneo sudu tužbu radi duga protiv tuženog .U predmetnom sporu, sud je doneo presudu na osnovu rasprave kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos duga u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Kada dužnik ne bi dobrovoljno isplatio dug u ostavljenom roku, tužilac bi imao mogućnost podnošenja predloga za izvršenje na osnovu izvršne isprave.

Međutim, nakon proteka 10 godina, tužilac gubi mogućnost prinudne naplate jer je zastarelost nastupila, s obzirom da potraživanja utvrđena pravnosnažnom sudskom presudom zastarevaju za 10 godina.Ukoliko tuženi ipak isplati dug nakon proteka 10 godina ne znajući da je njegova obaveza zastarela,a nokon tog saznanja traži da mu se vrati ono što je isplatio, neće imati pravo na povraćaj plaćenog iznosa.


Izvori:

Zakon o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_obligacionim_odnosima.html

[1] Član 360 Zakona o obligacionim odnosima(“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[2] Član 361 Zakona o obligacionim odnosima(“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[3] Član 367 Zakona o obligacionim odnosima(“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[4] Instrukcioni rokovi su sudski rokovi, u okviru kojih  ovlašćeno lice treba da izvrši određenu procesnu radnju, što znači da ista radnja može biti izvršena i protekom instrukcionog roka, uglavnom bez posledica u smislu sankcije.Propuštanje instrukcionih rokova ne povlači za sobom prekluziju u smislu gubitka prava.

[5] Član 381-383 Zakona o obligacionim odnosima(“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[6] Član 364 Zakona o obligacionim odnosima(“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[7] Član 366 Zakona o obligacionim odnosima(“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja)


Autor teksta: Snežana Andrejević.


*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.


Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika).

Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Snežana Andrejević.


ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.