Zakon o zaštiti prava na sudjenje u razumnom roku čisti fioke i fascikle

Posted on Posted in Pravni blog

Pre tačno godinu dana donet je zakon čija bi ideja u osnovi mogla da izmeni pravosudni sistem Srbije. Premda su se sudski sporovi odugovlačili, parnice se prenosile sa dede na unuka i presavijali tabaci za svako malo, naše zakonodavstvo je odlučilo da stane na put zastarelim slučajevima i nerealno dugim postupcima pred sudovima.

U bliskoj nam 2016. godini, na samom početku, 01. januara donet je [1]Zakon o zaštiti prava na sudjenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, br. 40/2015). Ministarstvo pravde ga spominje I ističe kao jako važnog, I u kratkom tekstu detaljno objašnjava da bi ovaj zakon možda bio slamka spasa, sa sve one koji smatraju da sudovi neosnovano odlažu rešenje njihovog spora.

Naknade su izdašne, I krecu se u rasponu od 300-3.000 evra, naravno u dinarskoj protivvrednosti, na dan isplate po srednjem kursu NBS. Dobra strana ovog zakona je I to što se na njega mogu pozvati sve stranke, I to u različitim vrstama sudskih postupaka, pa se tako odnosi I na izvršni I vanparnični postupak (npr. Prilikom nasledjivanja). Jedini slučaj u kome stranka ne može da posegne za ovim zakonom jeste taj u kome se kao stranka u postupku pojavljuje javni tužilac.

U zakonu,[2] članu 3 naveden je niz pravnih sredstava kojima se štiti pravo na sudjenje u razumnom roku:

1) prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor);

2) žalba;

3) zahtev za pravično zadovoljenje.

*Stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Oni        su hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

Zakon ne bi bio zakon da ga ne treba detaljno izučiti pre posezanja za njim, jer u suprotom naši zahtevi za obeštećenje mogu biti odbijeni jer nisu u skladu sa istim. [3] Član 5 govori o tome kada se mogu koristiti pravna sredstva iz člana 3, ali I o obavezama suda koje mora ispuniti.

  • Prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se postupak ne okonča.
  • Rešenje o prigovoru i žalbi ne sme da utiče na činjenična i pravna pitanja koja su predmet suđenja ili istrage.
  • Rešenje kojim se usvajaju ili odbijaju prigovor i žalba mora biti podrobno obrazloženo.

Sam postupak u kome se štiti pravo na sudjenje u razumnom roku započinje prigovorom. [4] Član 6 ovog zakona podobno izlaže šta prigovor mora da sadrži, odnosno koji su to njegovi obavezni elementi. Ukratko neki od lemenata su: lično ime stranke, ili ime preduzeća, prebivalište stranke, naziv suda koji vodi postupak, vreme trajanja postupka, uključujući i vreme trajanja istrage koju sprovodi javni tužilac…

Zanimljiva činjenica je što nakon prigovora počinje vodjenje ispitnog postupka, koji započinje sam predsednik suda. On zahteva od sudije, predsednika veća, ili javnog tužioca dostavljanje izveštaja u navedenom roku od 15 dana, sa svim važnim informacijama koje su bitne za konkretan spor na koji je uložen prigovor stranke. Takodje u izveštaju treba da bude naveden predlog roka u kome postupak može biti okončan.

U samom zakonu navode se mnogi rokovi, ali konkretnog navodjenja koji je to rok u kome se može očekivati razumno razrešenje nekog postupka nema. Ne postoji čak ni aludacija, niti bilo kakva „zavijena“ forma koja bi običnom gradjaninu mogla da približi koliko će biti vreme njegovog čekanja i iščekivanja.

Predsednik suda ili sudije koje je on ovlastio da mu budu takozvana “ispomoć” prilikom razmatranja prigovora, imaju 2 meseca od dana podnošenja prigovora da isti protumače. Nakon tog roka stranka koja je prigovor podnela ima pravo na žalbu u roku od 8 dana nakon isteka prethodna 2 meseca.

U koliko se zapitamo odakle novac  za obeštećenje? Odgovor je naravno – Iz budžeta. Samim tim logični nastavak bi bio da na ovaj način sudovi imaju za cilj da postupke okončaju u razumnom roku, kako se državna kasa ne bi preterano praznila. Samu sumu, „oštećenom“ isplačuje sud ili javno tužilaštvo koji su prekršili pravo na sudjenje u razumnom roku.

Kada govorimo o vrstama pravičnog zadovoljenja, o njima nas izveštava [5] član 23:

1) pravo na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je stranci izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku (u daljem tekstu: novčano obeštećenje);

2) pravo na objavljivanje pismene izjave Državnog pravobranilaštva (u daljem tekstu: Pravobranilaštvo) kojom se utvrđuje da je stranci bilo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku;

3) pravo na objavljivanje presude kojom se utvrđuje da je stranci bilo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odgovornost Republike Srbije za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Pri odlučivanju o pravičnom zadovoljenju, Pravobranilaštvo i sudovi vezani su rešenjima predsednika sudova kojima je utvrđena povreda prava stranke na suđenje u razumnom roku.

Čitava ideja, na prvi pogled je razradjena do tančina. Zakon u svojim prelaznim i završnim odredbama u [6 ]članu 35 govori čak o mogućnosti poravnanja i tužbe ako se postupak vodi pred Evropskim sudom za ljudska prava. Oduvek se znalo da je ideja jedno, ali implementacija odredjenog pravnog propisa u praksi nešto sasvim drugo. Na osnovu ovog zakona, zveckanje fioka i odlaganje fascikli u prepune rolo ormane trebalo bi da ostane tekovina prošlosti, i nekog drugog vremena u kome su važila drugačija (ne)pavila.


[1]  Zakon o zaštiti prava na sudjenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, br. 40/2015)

[2] Zakon o zaštiti prava na sudjenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, br. 40/2015)

[3] Zakon o zaštiti prava na sudjenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, br. 40/2015)

[4] Zakon o zaštiti prava na sudjenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, br. 40/2015)

[5] Zakon o zaštiti prava na sudjenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, br. 40/2015)

[6] Zakon o zaštiti prava na sudjenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, br. 40/2015)


 Autor teksta: Marija Mijajlović


*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.


Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika).

Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Marija Mijajlović.


ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.