Status Bosne i Hercegovinae za vreme vladavine Austro – Ugarske monarhije ( 1878 – 1918 )

Posted on Posted in Pravni blog

Odlukom donetom na Berlinskom kongresu 1878. godine, teritorija Bosne i Hercegovine koja je do tada bil pod osmanlijskom vlašću  data  je na upravljanje Austro-Ugarskoj. Defnitivni status Bonsne i Hercegovine definisan je 1879. godine Carigradskim sporazumom. Bosna i Hercegovina je formalno-pravno ostala pod suverenitetom Osmanlijskog carstava, a Austro-Ugraska monarhija dobila je samo mandat kako bi mogla da upravlja državom, te kako bi uspostavilia red i mir. Tim je se drastično izmenio međunarodno – pravni položaj Bosne i Hercegovine koja je od države na krajnjoj zapadnoj granci Osmalijskog carstva, postala isturena država Evrope na jugoistoku. U novim okolnostima učvršćen je teritorijalni i politički, odnosno državnopravni identite Bosne i Hercegovine. Bosna i Hercegovina je formalno -pravno bila pod suverenitetom osmanlijskog carstva, ali je Austro- Ugraska monarhija svim merama nastojala da uvede svoj pravni poredak. Nizom propisa kao što su Zakon o upravljanju Bosnom i Hercegovinom i Odbrabenim zakonom Austro – Ugarska je uspostavila svoju suverenu vlast, te je suverenitet Osmanlijskog cartsva ostao samo puka formlanost.[1]

Nakon Berlinskog kongresa 1878. godine u Bosni i Hercegovini uspostavljena je vlast Austro-Ugraske koja je imala privrmeni karakter i predstvljala je jednu vrstu mandata međunarodne zajednice, dok je formalnu vlast i dalje zadržalo Osmanlijsko carstvo. Austro-Ugraskla je vrišila upravu nad Bosnom i Hercegovinom u ime svih sila koje su bile na Berlinskom kongresu. Ona nije bila sastavni deo Austro-Ugarske monarhije, već joj je priključena voljom velikih sila i saglasnošću Osmanlijskog carstva. Ona nije bila okupirana jednostranim aktom, već za takav status postojao je međunarodni sporzum. Spoljašni suverenitet imalo je formalno Osmanlijsko carstvo. dok unutrašnji suverenitet je imala Austro-Ugraska monarhija.

Pred održavanje Berlinskog kongresa u Bosni i Hercegivni je formiran Narodni odbor koji je javno delovao i pripremao se za otpor Austro-Ugraskoj monarhiji. Narodni odbro je uspeo i da iznudi ostavku Veli paše, vojnog komandatna Bosne i Hercegovine i formira svoju Narodnu vladu. Međutim on nije imao podrušku svih naroda u Bosni i Hercegovini, a i neodlučan je bio u svom odnosu preme Osmanlijskom cartsvu zbog čega nije doživeo veći uspeh.

Eementi vojne uprave,  ograničena građanska prava bili su prisutni za svo vreme uprave Austor-Ugraske monarhije. Stanovnici Bosne i Hercegovine su imali obaveznu vojnu obavezu dok nisu uživali puna politička i građanska prva ni građana Austro-Ugraske monarhije niti Osmalijskog cartsva. Njihov položaj je opisivala kategorija “zemaljskog pripadništva“, ali ona nije do kraj definisana. Uprava Austro-Ugraske u Bosni Hercegovini bila je ograničena ciljevima evropskog mandata da uvede red i mir, neprekidnošću suvereniteta Porte, što je podrazumevalo da Sultan sankcioniše propise u Bosni i Hercegovini i odredbama osnovnih međunarodnih ugovora. Iz svega je proizilazilo da se radi o privremenoj upravi, dok je Austro-Ugarska monarhija imala cilj trajnu upravu, kako bi se strateški osigurao izlaz na Jadransko more u Dalmaciji i Istri. Parlamenti Austrije i Ugraske su 22. februara 1880. godine izglasali Zakon o upravljanju Bosnom i Hercegovinom, a vrhovna civilna uprava poverena je zajedničkom ministartsvu finasija. Pored cara i Zajedničke vlade, odnosno ministarstva finansija, zakonska ovlašćenja su dobili parlamenti i vlada Austrije i Ugarske da učestvuju u upravi Bosnom i Hercegovinom[2]

Austro-Ugarska monarhija je Carskom proklamacijom  izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. godine. Tim aktom je Bosna i Hercegovina priključena državnoj teritoriji Austro-Ugaraske. Time je ukinut suverenitet i formalni suverenitet Osmanlijksog carstva u Bosni i Hercegovini. Ovakav postuapak se pravdao da su političke prilike sazrele za ulazak Bosne i Hercegovine u sastav Austro – Ugarske monarhije za šta postoji interes svih naroda. Takođe isticale su se i istorijske veze između Bosne i Hercegovine i Ugarske te da na sonovu toga ima pravo na suverenitet na njenom prostoru. [3]

Bosna i Hercegovina nije bila kolonija Austro-Ugarske monarhije u periodu do 1908. godine jer ona nije imala pravo na neograničenu vlast na njenoj teritoriji, ali je na njoj vodila kolonijalnu ekonomsku politiku. Nakon aneksije 1908. godine prestala su sva pravna ograničenja iz evropskog mandata, a Sultan je svoj formalni suverenitet prodao za dva i po milona funti sterlinga. Ona je aneksijom formalno postala kolonija Austro-Ugarske monarhije, ali nije bilo rešeno pitanje državne strukture Bosne i Hercegovine.[4]

Bosna i Hercegovina je 1910. godine „Zemaljskim ustavom“, proglašena za jedinstveno zasebno upravno područje koje će biti pod vodstvom i vrhovnim nadziranjem carskog i kraljevskog zajedničkog ministarstva. A od 1912. godine Bosnom i Hercegovinom u ime svih austro-ugraskih vrhovnih organa vlasti upravljao je zajednički ministar finansija. U državno-pravnom pogledu Bosna i Hercegovina je imala položaj kodominija. [5]

Bosna i Hercegovina je za vreme vladavine Austro – Ugarske monarhije očuvala svoj teritorijalni integritet. Ona je predstavljala celovitu teritorijalnu jednicu u sastavu Austor- Ugarske monarhije koja se nije delila i tako je očuvala svoj identitet. Ona je predstavljala pored Austrije i Ugraske posebnu teritoriju, koja je imala svoj pravni poredak. Stanovnici Bosne i Hercgovine nisu bili državljani ni Austrije ni Ugraske, nego su imali status tzv. “bosnaskohercegovačkih zemaljskih pripadnika”. Ustav koji je Bosna i Hercegovina dobila predstavljao je veliki doprinos njenoj državnosti. Ona je dobila značajanu autonomiju u okviru koje su delovali njeni autonomni organi sabor, zemaljski savet i kotarska veća. Bosna i Hercegovina je politički, pravno i insticiuonalno bila uređena u okviru same Austro -Ugarske monarhije.

Prelazak sa osmanlijskog na novi austrougraski pravni sistem nije izvršen naglo, nego postepeno i planski. U oblasti pravnog sistema u velikoj meri je ostvaren kontinuitet između stare osmanske i nove austrougraske vlasti. Zadražane su mnoge ustanove iz osmanskog pisanog i bosanskog običajnog prava, posebno u građanskom pravu. Austro-Ugraska je tokom čitave vladavine donosila mnogobrojne pravne propise koji su važili za teritoriju Bosne i Hercegovine. Donošenjem ustava iz 1910. godine, zakone donosi i novouspostavljeni Bosanski sabor. Propisi iz šerijatskog prava su regulisali porodične, nasledne, vakufske i verske odnose muslimana. Austrougraski pravni sitem u Bosni i Hercegovini je ostao nedograđen, pa je kao cela austrougraska uprava imao provizorni karakter i do kraja ostao nejedinstven , a često i u raskoraku sa društvenim  odnosima za koje se mora primenjivati.[6]

Ubistvo austro-ugraskog prestolonaslednika Franaca Ferninada  28. juna 1914. godine od strane Gavrila Principa  u Sarajevu, biće povod za početak do tada najvećeg ratnog sukoba Prvog svetskog rata. Tokom trajanja Prvog svetskog rata nastaojalo se naći rešenje za pitanje jugoslovenskih naroda u okvirima Austro-Ugarske monarhije, a posebna pažnja davala se budućem državno-pravnom uređenju Bosne i Hercegovine. Smrću cara i kralja Franje Josipa I koji je na prestolu bio još od 1848. godine, srpski, hrvatski, slovenski i muslimanski političari počeli su da usmeravaju svoju politiku u pravcu dobijanja što veće i po mogućnosti potpune samostalnosti njihovih zemalja koje su se nalazile u okvirima Austro-Ugraske monarhije. Oni su svoje zahteve zasnivali na pravu naroda na samoopredeljenje i narodnom načelu, koje su naglasili i članovi Jugoslovenskog kluba u Carevinskom veću u Beču, u „Svibanjskoj deklaraciji“ 1917. godine. Tada se tražilo ujedinjene svih jugoslovesnkih zemalja u okviru Austro-Ugraske monarhije ističići da su svi južni sloveni jedan narod.[7]

Članovi Jugoslovenskog kluba u ostvarenju svojih političkih zahteva u „Svibanjskoj deklaraciji“ posebnu pažnju su dali Bosni i Hercegovini.[8] Na taj način je istaknut značaj rešavanja pitanja Bosne i Hercegovine imajući u vidu sve posebne okolnosti koje  su se odnosile  na njen tadašnji položaj, kao i kontinuitet u njenom državnopravnom razvoju.

Aneksiji Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugraske monarhije, veliki otpor je pružilo srpsko i muslimansko stanovništo. Oni su se dugo borili da steknu crkveno-školsku i vakufsko-mearifsku autnomiju, koju su dobili tek početkom 20. veka, posle čega su pristupili osnivanju svojih nacionalnih i stranačkih organizacija.

Tokom trajanja Prvog svetskog rata jedna od načina rešenja pitanja juga Austro-Ugarske monarhije bio je ujedinjene Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom, Slavonijom i Dalamcijom u jednu kraljevinu. To su bili zahtevi hrvtaskih političara koji su Bosnu i Hercegovinu smatrali hrvatskom zemljom Oni su smatrali da Bosna i Hercegovina pripada hrvatima na osnovu hrvatskog državnog prava te mora biti u njihovom sastavu kako na nju imaju legitimno pravo.[9] Takvo rešenje nije imalo podrušku ni sila Atante ni ostalih jugoslovenskih naroda. Takođe SAD na čelu sa predsednikom Tomasom Vudro Vilsonom zauzele su stav da Bosna i Hercegovina mora se izdvojiti iz sastav Austro-Ugarske monarhije i pripasti Srbiji.[10]

Ipak i pored sva nastojanja da se nađe rešenje za državno-pravno uređenje Bosne i Hercegovine u okvirima Austro-Ugraske monarhije nije se uspelo. Okončanjem Prvog svetskog rata prestala je da postoji Austro-Ugarska monarhija, a Bosna i Hercegovina je ušla u sastav nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu koje je bila srpska dinastija Karađorđevića.


Izvori:

  • Ajvaz, Slađan, Ustavno pravo, Univerzitet Vitez Travnik, Travnik, 2011.
  • Čulinović, Ferdo, Državnopravna historija jugoslovenskih zemalja 19 i 20. vijeka, Školska knjiga, Zagreb, 1961.
  • Ibrahimagić, Omer, Državno-pravni razvitak Bosne i Hercegovine, Vijeće kongresa bosanskih intelektualaca, Sarajevo, 1998.
  • Pleterski, Janko, Prvo opredeljenje Slovenaca za Jugoslaviju, Nolit, Beograd, 1976.
  • Potemkin, Petrovič, Vladimir, Historija diplomacije, drugi svezak, Zagreb, 1951.
  • Šišić, Ferdo, Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914-1919., Matica Hrvatska, Zagreb, 1920.

[1] Ajvaz, S., Ustavno pravo, Univerzitet Vitez Travnik, Travnik, 2011., стр. 52.

[2] Ibrahimagić, O., Državno-pravni razvitak Bosne i Hercegovine, Vijeće kongresa bosanskih intelektualaca, Sarajevo, 1998.,стр. 21-25.

[3] Potemkin, P., V., Historija diplomacije, drugi svezak, Zagreb, 1951., стр 37-45.

[4] Ibrahimagić, O., нав. дело, стр. 25.

[5] Čulinović, F., Državnopravna historija jugoslovenskih zemalja 19 i 20. vijeka, Školska knjiga, Zagreb, 1961., стр. 308-316.

[6] Ibrahimagić, O., нав. дело, стр. 25-26.

[7] Šišić, F., Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914-1919., Matica Hrvatska, Zagreb, 1920. стр. 94.

[8] Плетерски, Ј., Прво опредељење Словенаца за Југославију, Нолит, Београд, 1976. , стр. 190.

[9] Đaković, L., Položaj Bosne i Hercegovine u austrougraskim koncepcijama jugoslovenskog pitanja 1914 -1918., Univerzal, Tuzla,, 1980.  Стр. 156.

[10] Matijević, Z., državno-pravni razvitak Bosne i Herceovine u političkim koncepsijama Dr. Ive Pilara, Prilozi, broj 31., Sarajevo, 2002., стр. 137-154.


Autor teksta: Željko Petrović.


*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.


Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika).

Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Željko Petrović.


ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.