Pravni blog

Konstitucionalizacija Evropske unije

Evropska unija se danas u međunarodnom pravu uzima za međunarodnu organizaciju regionalnog karaktera. Ipak, prateći razvoj prava EU, od šezdesetih godina na ovamo, može se primetiti proces kojim se ovaj poredak transformiše i preoblikuje u „specifičan režim međunarodnog prava“, nakon čega je počeo i da poprima državni, ili kvazi-državni, izgled. Zbog toga se danas ovaj proces naziva konstitucionalizacijom Unije, a glavna uloga u ovoj transformaciji (neki je zovu „tihom revolucijom“ [1]) se dodeljuje Sudu pravde EU.

Evropske zajednice, kao preteče Evropske unije, nastale su tokom pedesetih godina Pariskim i Rimskim ugovorima. Uprkos ponekim elementima nadnacionalnosti i ambicioznim ciljevima (stvaranje zajedničkog tržišta u Zapadnoj Evropi), ovi ugovori se nisu po prirodi i strukturi razlikovali od drugih klasičnih međunarodnih ugovora. Evropske zajednice su se, stoga, smatrale reigonalnim vladinim organizacijama, koje imaju ekonomsku, a ne političku sadržinu, i koje ni po čemu ne predstavljaju „pretnju“ po suverenost država.

Ipak, promene se dešavaju veoma rano. Godine 1963. Sud pravde Zajednica donosi presudu u slučaju Van Gend en Loos [2], gde utvrđuje da pojedine odredbe Osnivačkih ugovora imaju neposredno dejstvo u državama članicama, na koje se fizička i pravna lica mogu pozvati pred nacionalnim sudovima. Obrazlažući svoju odluku, Sud navodi da su Zajednice nešto više od „običnog“ međunarodnog sporazuma- radi se o organizaciji koja je nastala prenošenjem suverenih prava država članica (doduše, u ograničenim oblastima), te da su subjekti kojima se novonastali pravni poredak obraća ne samo države, već i pojedinci.

Naredne, 1964. godine, Sud donosi još jednu, čak radikalniju, presudu- u slučaju Costa v. E.N.E.L [3]. Naime, Sud pravde je ovom prilikom utvrdio da odredbe prava Zajednica (bez obzira da li su deo primarnog ili sekundarnog izvora) imaju prednost ili prvenstvo u primeni u odnosu na nacionalno pravo država članica. Sud je istakao da bi sam pravni poredak Zajednice bio narušen ukoliko bi članicama bilo dozvoljeno da svojim unutrašnjim aktima prosto derogiraju bilo koje pravilo doneseno od strane institucija Zajednice. Argument iz ovde presude je dalje razložen u presudi Internationale Handelsgesellschaft [4] iy 1974, navodima da pravo Zajednice ima prednost čak i u odnosu na ustavno pravo država članica.

Ova dva načela- neposredno dejstvo i suprematija (prvenstvo, nadređenost) prava Unije u odnosu na unutrašnje pravne poretke država članica- uzimaju se često kao najvažnije karakteristike ovog poretka koje su ga transformisale i udaljile od opšteg međunarodnog prava, te ga učinile više vrstom unutrašnjeg pravnog poretka. Ipak, gledajući iz drugačije perspektive, ova dva načela su samo svorila preduslove za tako nešto, ali nikako nisu pridodale ovo poretku ustavnopravne karakteristike, niti ga konstitucionalizovale. Naime, do tada mnogi ustavi, uključujući i ustave nekih od članica (poput Holandije), predviđale su neposredno dejstvo međunarodnog prava u svojim unutrašnji sistemima. Međunarodno pravo ljudskih prava, koje je u ovo periodu dobilo zamah, se zasnivalo na ideji da se obraća direktno pojedincima, te da pojedinci preko njega mogu neposredno da uživaju prava, a ne preko države kao posrednika. Takođe, ideja o nadređenosti nije nova u međunarodnom pravu, te je u skladu sa načelom pacta sund servanda, koje je kodifikovano u Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu, po kome države ne mogu da se pozivaju na svoje unutrašnje pravo kao razloga neispunjavanja obaveza po međunarodnom pravu. Stoga, neposredno dejstvo i nadređenost se javljaju i u opštem međunarodnom pravu, i nisu mogla da budu dovoljni, pa ni odlučni, za transformaciju prava Unije.

Ipak, 1986. godine, Sud pravde u presudi Les Verts [5], javno oglašava da Osnivački ugovori ne da nisu prosti međunarodni ugovori, već predstavljaju „ustavnu povelju“ Zajednice. Ova ustavna povelja je osnova za kontrolu zakonitosti ne samo akata Zajednice, već i zakona i drugih pravnih akata država članica. Na ovu presudu nadovezalo se Mišljenje 1/91 [6], gde je Sud istakao da jedan međunarodni ugovor, kojem je Zajednica trebalo da pristupi, nije u skladu sa pravom Unije. Ovom odlukom Sud je otvorio mogućnost ne samo da se ocenjuju akti država članica prema Osnivačkim ugovorima, kao ustavnoj povelji, već i međunarodni ugovori kojima bi Zajednica pristupala. Na ovaj način, Zajednica (odnosno Unija dve godine kasnije) je počela da se distancira u odnosu na opšte međunarodno pravo, gradeći kvazi-ustavni poredak koji je poseban i distinktan u odnosu na ostatak međunarodnopravnog poretka. Konačan udarac (za sada) zadat je 2008. godine presudom u slučaju Kadi [7], kada je Sud proširio dejstvo ustavnosti Osnivačkih ugovora na onaj deo međunarodnog prava koji se označava kao ius cogens, odnosno norme međunarodnog prava koje se ne mogu zaobići ili derogirati. Tada, Sud pravde je stavio van zakona rezoluciju Saveta bezbednosti (koje su obavezujuće za čitavu međunarodnu zajednicu na osnovu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija) kako nije bila usklađena sa ustavnom poveljom Unije.

Tek osvrtom i određenjem delovanja Unije i njenog pravnog poretka, ali i dejstva opšteg međunarodnog prava u okviru Unije, Sud pravde je zaista izvršio konstitucionalizaciju ovog enititeta. Grabeći za sebe ovlašćenja da uopšte na ovakav način definiše pravila o odnosu prema međunarodnom pravu, Sud pravde je osvojio za Uniju jednu od najvažnijih pravnih funkcija država. Utvrđenjem nadređenosti i neprikosnovenosti svoje ustavne povelje i načela na kojima se zasniva, Unija je osigurala za sebe polje i monopol autonomnog delovanja, nezavisnog kako od međunarodnog prava, tako i od unutrašnjih pravnih poredaka država članica. Iako EU još uvek se ne može smatrati državom (na šta ukazuje i sam Sud- Mišljenje 2/13 [8]), ipak radi se o jednoj konstitucionalizovanoj organizaciji koja sve više liči na jednu federalnu državu, koja autonomno vrši svoje poslove i ne zavisi više (u pravnom smislu) od drugih pravnih poredaka.


[1] J.H.H. Weiler (1991), The Transformation of Europe, Yale Law Journal, Vol. 100, No. 8.

[2] Van Gend en Loos, 26-62, [1963], E.C.R.

[3] Costa v. E.N.E.L, Case 6-64, [1964], E.C.R.

[4] Internationale Handelsgessellschaft, Case 11-70, [1970], E.C.R.

[5] Les Verts, Case 294/83, [1986] E.C.R.

[6] Opinion of the Court of 14 December 1991.

Opinion delivered pursuant to the second subparagraph of Article 228 (1) of the Treaty – Draft agreement between the Community, on the one hand, and the countries of the European Free Trade Association, on the other, relating to the creation of the European Economic Area.

Opinion 1/91.

[7] Kadi and Al Barakaat International Foundation v Council and Commission (2008) C-402/05

[8] Opinion pursuant to Article 218(11) TFEU — Draft international agreement — Accession of the European Union to the European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms — Compatibility of the draft agreement with the EU and FEU Treaties Case Opinion 2/13


Autor teksta: Andrej Stefanović.


*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.


Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika).

Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Andrej Stefanović.


ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.